Fernbah beše jedno značajno plemićko prezime koje je od polovine osamnaestog veka obeležilo značajno područje severne i srednje Bačke, a kada je zamrlo na ovom prostoru, za njima su ostali tragovi otetog, devastiranog i zaboravljenog nasleđa koje je sada ostalo u nekim novim administrativnim granicama, granicama u kojima još uvek nema razumevanja za prirodu te ostavštine.
Da li je to pravi način da se opiše kako su se smenile epohe u kojima je nastajalo, pa epoha u kojoj se otimalo, epoha u kojoj se i nekako održavalo, sa epohom u kojoj propada, ne znam, ali siguran sam da se i na ovaj način može videti stanje dvorskih građevina koje je nekada značajna porodica izgradila na ovim prostorima.
Stara Moravica postala je dovoljno interesantna jednom od Fenbaha, i to Valentinu Balintu, te je ovde sazidao jedan od dva dvorca kojima je za života obogatio porodični skor od više dvoraca od Sonte i Apatina, pa sve do Temerina, zaokružujući time i vrednu zemljišnu imovinu koja je brojala preko 17 hiljada jutara samo u Bačkoj, pored poseda u Banatu, te okolini Segedina.
Naravno, reč je o očito sposobnoj porodici stvaralaca koja je dala čak i jednog župana u svoje doba, vlasnika najvećeg od dvoraca svoje porodice, dvorca Baba Pusta.
Porodica je plemstvo otkupila sa sve grbovnicom, i tada se okrenula ekonomiji baziranoj na uzgoju i trgovini žitom. I tek da ne bude sve tako idilično kako je krenulo, države koje su nasledile ovo područje nakon sloma Carstva, a potom i Kraljevine, redom su sprovodile svoje reforme koje su zapravo počivale na otimanju zemljišta od velikih posednika u kakve je definitivno i porodica Farnbah spadala. Kraljevina SHS otela je nešto, značajna prostranstva pod izlikom agrarne reforme, dok je naredna država u svojim revolucionarnim viđenjima agrarnog razvoja, otela i sve što je ostalo.
I tako je nastalo mesto Krivaja koje se tako zvalo od kraja sedamdesetih godina prošlog veka, uglavnom sastavljeno od porodica koje su radile i živele na imanju Balinta Fernbaha pre oduzimanja, te naseljenika koji su u to doba nazivani kolonijalizatorima. Uz novo naselje, nastalo je i poljoprivredno dobro koje je preuzelo, sa dosta manje uspeha, velike delove imanja, ali i sam kaštel, kako ga ovde i danas zovu.
I, ta epoha zapravo i nije bila loša, ne po porodicu Fernbah koja se ovde već gasila u potpunosti, već po samo zdanje u koje se uselila uprava novonastalog poljoprivrednog dobra.
Nekakvo održavanje parkovskog dela imanja smeštenog uz dolinu Krivaje, a tik iznad istoimenog jezera, doprinelo je da sam Dvorac postane svojevrstan centar sela.
Nekakvi lepi dani smešili su se zdanju u svakom smislu.
Prođoše i te srećne osamdesete godine prošlog veka, a tamne devedesete su u svom neumornom zavijanju u crno, posebnu pažnju poklonile i ovom kraju.
Pre svega upravo dvorcu.
Polako je prvo iz njega nestala uprava poljoprivrednog dobra, da bi ustupila mesto arhivi preduzeća, a zatim su polako nestali svi. Donedavni centar dešavanja u mestu, preteći je počeo da nestaje u svojoj opustelosti, bez dotadašnje svrhe, bez dotašnjeg života i rada koji je ugošćavao.
Mladi koji su se ovde uveče okupljali, ispred svoje Bele kuće kako su zvali dvorac zbog izrazito belih stubova u dorskom stilu koji su ih podsećali na daleko poznatiju Belu kuću, nadali su se da još nije izašao zadnji iz dvorca, te da svetlo zbog toga nije bilo ugašeno, no stvarnost je ispala drugačija.
Devedesete su donele i devastaciju, dvorac nije samo propadao, već je i park oko njega zarastao, bazeni i stepeništa obrasli su i gotovo iščezli u vegetaciji koja ih je preuzela, a polako su nestali i komadi inventara iz same zgrade.
Ubrzo je postalo jasno da je naišla nova epoha za ovo zdanje, epoha u kojoj više nema Balinta odavno, ali i njegova silom oteta imovina, puštena je lagano da ode za njim niz vodopad sećanja koji je ponirao duboko...
Početak ovog aktuelnog veka doneo je i tračak nade koji je, bar za sada, ispao više nalik ironiji, nego ozbiljnom postupku. Naime, zdanje i park su uvršteni u spisak kulturnih dobara, no na tome se stalo.
Do danas još nisu završeni ni postupci katalogizacije i evidentiranja, a kamoli defektaže i plana sanacije, i sva je prilika da niko u ovom momentu nema ni ideju šta sa dvorcem, a kamoli čime ili kako...
Pa ipak, dvorac je danas interesantna građevina, očuvana kao i veći deo ekonomskih zgrada, i gotovo čitav park kome, svakako, treba redovno održavanje da bi se sagledao u pravom sjaju, za razliku od kaštela koji i bez održavanja ume da privuče i veže za sebe posetiočevu pažnju.
Njegov tvorac ostavio je za sobom daleko širu baštinu, te tako u muzeju u Somboru možemo pogledati delove njegove egiptološke zbirke koju je poklonio muzeju nakon nekih od svojih brojnih putovanja po svetu, a sećanja na Balinta Fernbaha otkriće nam i da je sa tih putovanja dovodio razne životinje ovde, te je tako nastao i prvi zoo vrt na ovim prostorima.
Koliko ćemo se toga odreći, od svega što je napravio i ostavio za sobom ovaj čovek, zavisi od nas. Baš kao i uvek, svedoci smo vlastite nesposobnosti da i ono što imamo, što nam je dar sa neba, kako narod voli da to opiše, prepustimo propadanju.
I zbog toga bi se ova epoha koja se već skoro četvrt veka nadvija nad dvorcem u Krivaji, mogla slobodno nazvati i razdobljem ignorisanja.
Nažalost, ignorišući kulturno dobro koje imamo, daleko više ignorišemo i vlastito kulturno biće u sebi.
Ignorišemo ga i puštamo da ode nepovratno, baš kao što bi u najgorem slučaju, mogao i dvorac u Krivaji.
