Najranija moja sećanja pored vega ostalog, uvek odnekud izvuku i prugu...nekakvu prugu. Ponekad se sećam nekih uskih pruga, zaraslih u korov, a nekada me sećanje prevodi preko širokih koloseka, pustih bez ljudi, sa uspavanim, nepokretnim vagonima između kojih se sa strahopoštovanjem provlačim. Ne znam odakle sva ta moja sećanja...zapravo znam tačno odakle su, ali ne shvatam zašto još uvek u meni evociraju neka nostalgična osećanja. Rano sam otišao od porodice i povremeno sam se vraćao da ih vidim i gotovo uvek dok sam se školovao put je vodio preko železničkih pragova i tako stotinama kilometara. Možda zbog toga, nisam siguran... Ono što znam pouzdano je da nikad nisam bio načisto spajaju li pruge ili nas razdvajaju. Možda zato tako setno vidim prugu svaki put iako se nisam vozio vozovima najmanje petnaestak godina osim Šarganskom osmicom.
U svakom slučaju, retko sam propuštao priliku da svoju nostalgiju ovekovečim jednim kliktanjem aparata koje odzvanja između pustih šina. Neke od rezultata tih škljocanja podelio bih sa drugima rado. Možda još neko prepozna svoju nostalgiju kroz te fotografije, a možda se neko obraduje kada ugleda prugu i voz na slikama. Najgore je ostaviti nekoga ravnodušnim, to je znak da fotografija nije uspela...
Нема коментара:
Постави коментар