U šetnji po Beogradu - Bojčinska šuma, biser u surčinskoj izletišnoj, ali i turističkoj ponudi

Iz godine u godinu u zadnjoj deceniji sve nas više, ali i lepše iznenađuju Surčinci sa svojim načinima da sebi, a definitivno i drugima učine život lepšim, zabavnijim, rasterećenijim, zanimljivijim...

Manastir Fenek, ergela Surčin, hipodrom Jakovo, kao i tamošnji bazenski kompleks, Nautičko selo Biser, a povrh svega fantastična Obedska bara sa svojim raskošnim resursima dostojnim i najzahtevnijih posetilaca, te naprosto čovek ne može da se odluči kuda bi se pre uputio, ali centar svih dešavanja posebno u letnjoj sezoni, svakako je Bojčinska šuma. 

Prvi lepi dani u godini, oni topli sa izmešanim mirisom proleća i leta, pozivaju na jedno druženje sa svime što Bojčinska šuma nudi. 

A, to zaista nije malo. 

I pritom sve u šumi, odnosno, debelom hladu, kako se kod nas to slikovito  najčešće kaže.

Trim staza ukrštena sa lovačkim ambijentom i prošarana sa brojnim stilizovanim restoranima, uzgajalište mangulica u njihovom poprilično prirodnom staništu, letnja scena sa binom i amfiteatrom, splavovi, padok za jahanje... Uh, teško je sve i nabrojati. Jednom rečju - Bojčinska šuma!

Sve je uglavnom u rustikalnom stilu, pa i mobilijar za decu. Zašto da ne, sjajno se uklapa ambijentom, a funkcionalnošću nimalo ne zaostaje za pandamima poteklim sa traka plastičarske industrije. Pokušajmo da sa fotografija pronađemo sebi motiv, ili makar izgovor za pružiti se ovih nekoliko kilometara i nauživati se jednog sunčanog vikenda :)

Put preko Progara obećava...

Krajolik pored puta interesantan je dovoljno da se čovek rado parkira, skine kacigu i namesti fotoaparat u ruke.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Sokolac, Novobečejski čuvar istorije

Izgubiti nešto na kocki i nije bila novina za Lazara Dunđerskog, ne... Tako je živeo, nije mu smetalo. Imao je njuh za posao, i veliku želju za rizikom za stolom sa čojanim stolnjakom. Vratiti izgubljeno preciznim hicem u jabuku na glavi voljene žene, e to je bila novina. Kakav li je to bio adrenalin, i kakva je osoba morala biti ona koja se na tako nešto odluči?

Istorija ili anegdota, teško je reći, ali od svih poznatih ličnosti sa tog mirnog vojvođanskog podneblja, možda i najbolje stoji upravo Lazaru.

Da li je ovo baš dvorac, nije na meni da sudim. Moje je da ga zabeležim objektivom, da prošetom parkom oko njega i nauživam se mira i tišine koji ga tako dostojanstveno okružuju. O da, moje je i da svo to vreme uživam prisećajući se legende o tome kako je Lazar zadržao ovaj kompleks da bi ga kao miraz poklonio ćerki jednog dana. Sve ostalo oko toga da li je ovo baš pravi dvorac ili nije, neka svako za sebe prosudi. Slike su tu, ostaje nam samo da se zamislimo tamo negde, duboko u bečejskoj ravnici i utonemo u maštu koju ovo zdanje neumitno budi već prilikom prolaska kroz kapiju. Neodržavanje kompleksa dodaje još neke molske akorde mističnoj ariji koja tiho izbija svakim korakom kroz kompleks i nije teško zamisliti kakve su se ovde sve čudne, lepe i već pomalo zaboravljene stvari morale dešavati u neko davno doba bez televizije, interneta, struje...

Objektivom po Srbiji - Orašac i istorija isklesana krvlju, barutom, čašću i hrabrošću

Među onima koji me poznaju, sasvim sigurno nije novost da lično ne preferiram velika istorijska žrtvovanja ljudi pod većinom izgovora koje nam istorija beleži, te ih shodno takvom razmišljanju i ne volim veličati. Ponajviše iz iskustva koje mi jasno govori koliko nepovratno tragičan i koban uticaj takva veličanja mogu imati na ljude... Ipak, postoje istorijski momenti u kojima žrtvovanje predstavlja krajnju neophodnost i neminovnost, a jedan takav momenat je i Prvi srpski ustanak. Iako je Drugi srpski ustanak obeležilo daleko manje krvi i žrtava uz daleko više diplomatije i mudrosti, nikako ne bi bilo dobro ne videti da je to bilo moguće samo kada je krvavi Prvi ustanak bio u još tako svežem pamćenju Turcima. Dakle, ipak je to jedan od momenata kada se moralo...

I tako...zastaneš malo, parkiraš, izađeš iz kola, siđeš sa motora, prošetaš.
O da, istorija svuda okolo, muzej, spomenik, crkva, vinogradi i jaruga u kojoj je sve počelo. Sve je tu, scenografija je postavljena, zavesa se lagano diže i shvataš da si na daskama, okrenut publici, odjednom učestvuješ u istoriji. Neobičan osećaj, samo posebna mesta i prizori mogu da ga izazovu u čoveku.
Onda se zagledaš u publiku i kada shvatiš zašto ti je publika poznata, dobiješ želju da se prepustiš...i, to je i najbolje, sada se prepustiti istoriji i vekovima da vode dalje. Ostaješ mali statista na sceni, ostaješ napeta publika i za trenutak postaješ neko drugi...  Karađorđe? Nemam pojma, očas posla postaneš neki drugi junak, neki vojvoda, neki barjaktar, neki heroj...neobičan osećaj, baš neobičan...