Objektivom van Srbije - Stari Bar, prikaz jednog davnašnjeg vremena zamrznut i sačuvan za nove generacije

Za Bar sam po prvi put čuo zbog zemljotresa u Crnoj Gori, ali i tek probijene pruge koja ga je povezala sa Beogradom. Veliki poduhvat, danas, jasno je, apsolutno neponovljiv za nas, ma kako s vremena na vreme ta kvalifikacija zvučala groteskno u eri moćnih nemačkih, francuskih ili japanskih munja koje lebde nad šinama neopisivim brzinama. Tako mi se urezao u sećanje, i moja prva poseta Baru samo je dublje uklesala sliku jednog lučkog, tranzitnog grada bez duše...nekakvog - novog grada.
Odživeti deo života u Baru, pa makar i kraći, znači spoznati sva njegova lica, ili je takav boravak čist gubitak tog dela života. Ja tako gledam na stvari. Pa, tako sam i otkrio nešto apsolutno vredno slikanja i pamćenja, a to je ona duša grada koju ispočetka nisam video. To je Stari Bar, varoš ispod tvrđave. Na slikama koje slede, možemo se malo prošetati najživopisnijim delom Bara.

Ne, definitivno nije najzgodnije za šetnju odabrati glatku betonsku, kamenu i kaldrmisanu ulicu kakva nas vodi kroz Stari Bar, i sasvim je sigurno da ni štikle neće biti faktor uživanja u toj šetnji, ali se tu spisak onoga što bi nas možda i odbilo, završava. Dakle, espadrile, patike ili sandale bez štikle, i uživanje može da počne. Sve ostalo samo može da nas privuče, pošli mi sa namerom da jedemo, popijemo nešto, kupimo kakav suvenir, ili samo samo prošetamo do Tvrđave ili kroz nju...ili sve to zajedno.

Iii...da samo malo zavirimo u Tvrđavu, a u nekom drugom članku ćemo je i detaljno obići, obećavam :)

Objektivom po Srbiji - Čelarevo, mesto gde pored Dvorca živi i Lav :-)

Malo vojvođansko mesto. Tiho, mirno, usporeno. Dakako.
Voziš se uz Dunav i skoro bi ga i mogao proći a da ga ne primetiš. A šteta bi bila ne primetiti ga, jer to je jedno od onih mesta koje imaju svoj zamak. Pravi, dakako.
I taj zamak čuvaju kameni lavovi, i to ne oni smešni, gipsani sa kojima se sprdamo komšijama več decenijama, nego pravi, lepi, živopisni kameni lavovi. Dakako.
E, tu negde i leži kvaka, jer Čelarevo ima izgleda mi više lavova nego li pojedini Zoo vrtovi.
Čelarevo ima i najpoznatijeg lava u Srbiji, Carlsbergov Lav pivo.
Ili jesi, ili nisi.
Dakako.

I tako, ono malo mesto s početka priče ostaje mirno, tiho i ćutke pušta Dunav da teče dalje svojim tokom dok ko zna po koji put broji svoje lavove. A i zašto da ne, kada je po tome uglavnom i poznato, s jedne strane lavovi ispred Dvorca Bezeredi, s druge strane najpoznatiji srpski Lav.
Dakako.

Objektivom van Srbije - Veličanstven pogled na Skradin, Krku i Prokljansko jezero, Vidikovac Gospa od puta

Autoput je sjajna stvar, ali ima i nekih ograničenja. Recimo, uglavnom ono što se dobije stajanjem na jednoj strani autoputa, propušta se ukoliko se stane sa pogrešne strane, jer...prelaska nema.
Srećom, postoje pejzaži i pogledi koji se ne bi smeli propuštati samo zbog pogrešne strane i pogrešnog pravca kojim smo naišli. 

Jedan takav primer se nalazi i na novom autoputu kroz Dalmatinsku Zagoru, upravo na mestu gde put prelazi preko Krke, a pruža pogled na Skradin sa jedne strane, i Prokljansko jezero sa druge strane. Fantastično, zaista fantastično. 

Podzemni prolaz ispod autoputa kojim se peške, ali po potrebi i vozilom može proći sa jedne strane na drugu, garantuju potpuni ugođaj i nepodeljeno uživanje u lepoti pogleda koji puca pod nama daleko, negde baš daleko nagoveštavajući još neke skrivene sjajne predele.

A u daljini Skradinski Buk, Slapovi Krke, Nacionalni park Krka u svojoj punoj lepoti. Skradin u nekoj mešavini drčnog i skromnog poput jedne otmene, vremenom neizmenjene marine za brojne jahte i jedrilice, nudi svoje slabašnim suncem obasjano lice, i naprosto mami posmatrača da prošeta kaldrmom i uličicama koje kao da samo njega čekaju.
Na drugoj strani jezero sa izmešanom slanom i slatkom vodom, drugo po veličini u Hrvatskoj, koje završava u Šibenskom kanalu i dalje u Jadranu...uspomene naviru, užitak u momentu je nešto što se ne može potpuno ni opisati, a kamoli nadoknaditi bilo čime. 

Put dalje vodi do Šibenika, pa potom i Splita, te ispod Biokova i do Makarske, pa i dalje, i taj put će čekati, nikuda neće.

Vredi zastati, duboko udahnuti, pa tiho izdahuti taj osećaj koji smo udisajem upili u sebe.

Vredi zastati, pa maštati.

Ili se, za nas srećnije, vredi i sećati.

Zamišljam na momenat šta bi bilo da nisam ovde zastao, stresem se od te grozne pomisli, zažmurim, otvorim ponovo oči, i sve je i dalje tu. Sjajno, čarolija se nastavlja...