Foto album - Brela, verovatno najlepša plaža na Jadranu

Podsetiti se nekada onih predivnih stranica iz svog života, znači zaviriti u dubinu sećanja i u tišini i samoći odabrati za sebe one najbolje, one koje neprimetno smiruju puls svakodnevnog okruženja, snize zvuke okoline oktavu po oktavu sve do potpune tišine, i zamene kolorit svakodnevice prelepim bojama od kojih neke sve češće i zaboravljamo jer ih sve ređe vremenom i viđamo...
Za to nije neophodno biti sam, jer na početku te priče možeš biti u mnoštvu ljudi, sa prijateljima u ćaskanju, sa roditeljima na porodičnom ručku, usred predavanja na fakultetu, ili na nekoj utakmici među gomilom zanesenih navijača. ali...čim zaroniš duboko u sebe i te najlepše stranice počnu da naviru, tada si sam. Nema nikoga okolo. Sam sa svojim najlepšim uspomenama.
Posle ko-zna-koje takve magije u kojoj su na površinu isplivala Brela, po meni najlepša plaža na čitavom Jadranu, navrnuo sam objektiv i posle jedne bure koja je definisala skoro savršenu scenografiju, ponovo se obreo na istom mestu. Na mestu gde nastaju najlepša sećanja.

I ta stena na koju smo se verali, kao da je to trebalo nešto da znači, i to žalo kao da nigde drugde nema takvog žala, i taj pogled na Brač kao da nigde drugde nema takvog pogleda...sve je to tako ordinarno, viđeno, neatraktivno kad pokušaš da objasniš rečima...
Pa ipak, sve to što ne možeš objasniti rečima nekom svojom magijom stvara sliku koja se urezuje zauvek, a ta slika pojačava miris borovine, žagore veselog brćkanja u plićaku i onaj osećaj da moraš makar jednom ponovo doći.
E, na slikama nedostaje baš to, taj miris, taj žagor i taj osećaj, ali šta je, tu je. Ostaju nam slike.
Uživajmo u njima.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Mauzolej na Oplencu, zadužbina Petra Oslobodioca Karađorđevića

Kada kraljevska porodica vlada, to je nekako podrazumevano i uglavnom većinu ostatka sveta, a posebno one kojima ta porodica vlada, čitava ta priča asocira na svojevrsno arogantno i nezasluženo trošenje onoga što je mahom najvećoj većini ljudi nezamislivo.
I verovatno bi i tako mogao da se definiše život kraljevske porodice, a posebno nasledne loze.
Jednoga dana, ipak, sa neke veće vremenske distance može se videti i koliko je toga ta neka vladavina ostavila za sobom kao zaostavštinu narodu iz koga je protiv njegove volje crpla sebi apanažu tokom svoje vladavine.
Ponovo bi i ovde mogao da se ubaci i vlastiti kraljevski kapital umesto pominjanja protivvoljne narodne apanaže ali...teško je zaista i poverovati u to.
Konačno, jednog dana nije bitno odakle je uzeto, već da li je, koliko i na koji način vraćeno.
Ma šta da bilo ko pomisli o poslednjoj srpskoj dinastiji, dovoljno je da se provoza nekih stotinjak kilometara od Beograda i da shvati šta u svom dvorištu ima pre svega zahvaljujući toj kraljevskoj lozi.

Priča o Oplencu nije jednostavna, nije kratka, i nije nova...to je jedna stara, složena, a ako ćete baš pravo, i pomalo tamršena i uglavnom se najjednostavnije priča kroz slike. To je moguće tek kada nešto tako velelepno stane u kadar, a Mauzolej je zaista nešto velelepno. Iako sam već odavno predstavio Mauzolej na Oplencu ovog puta ću malo detaljnije prikazati šta tu sve može da se vidi.
Detalje, doduše daleko skromnije mogli smo videti i u kući koju je sagradio i koristio tokom gradnje Mauzoleja Stari kralj, Kraljevoj kući na Oplencu, tako da se sada možemo slobodno prepustiti ovoj raskoši i sjaju ostavljenoj upravo svom narodu.