U šetnji po Beogradu - Pionirski grad, novo lice jednog starog obeležja

Kao domaćini susreta najmlađih u procesu sistemske indoktrinacije i upoznavanja sa nekadašnjim oficijelnim sistemom društvenih vrednosti, svojevremeno su kreatori ovog kompleksa osmislili jednu celinu u gradu, a opet u ambijentu šume i prirode, veoma uspešnu i svrsishodnu. Lepo je prisetiti se trajnih vrednosti ovakvih režimskih zamisli, a to su druženja i upoznavanja, igranje sa vršnjacima, pa i zaljubljivanje u vršnjakinje. Ili vršnjake, ako pričamo u devojčicama sa crvenim maramama i plavim titovkama...
Vreme je pregazilo ideje, pokopalo sećanja, oduzelo perspektive.
Kompleks je postao privremeno utočište onima koji su ostali bez ičega u vihoru ratova, stradanja, sankcije i nemaštine. Tužno ali i plemenito. Praktično, u svakom slučaju.

Danas, ipak, neko novo vreme donelo je i nove definicije i staru ideju uklopilo u savremene doživljaje druženja najmlađih. Danas je Pionirski grad u Košutnjaku obukao neko novo, prikladnije ruho. Za neke je ovo potpuno nova priča, za nekoga evociranje uspomena, ali danas to definitivno izgleda kao na ovih nekoliko slika...

Stare grade ne izgledaju manje staro ali izgledaju dostojanstvenije, i tako je najlepše. Duh starog, tradicija i sećanja obučena u savremeniju svečaniju odoru. Meni se dopada...

Objektivom po Srbiji - Mačvanska Mitrovica, nekoliko slika u predvečerje

Danas davni prvi odlazak u Mačvansku Mitrovicu mi je doneo utiske koji su se mogli sabrati u praktično tri momenta - pešački most ka Sremskoj Mitrovici, brodogradilište i...gnezdo roda.
Dugo posle toga nisam video te rode, a zatim su se posle par godina ponovo pojavile.
Mada...moguće ipak da su ukrasile neke druge krovove, kao što je sigurno da ih je bilo za bar gnezdo, dva više nego prvi put kad sam ih video.
Pa ipak, prva sećanja su i dalje tu. Rode izbliza, uživo...ne znam, za gradsko dete sjajan događaj.
Brodogradilište je danas strano i uspešno, i još je tu, a most kao most.
I dalje je moja najsnažnija i najautentičnija asocijacija na Mačvansku Mitrovicu.
I tako kad god prođem tuda, a dosta često se zaletim na tu stranu, volim da se prisetim.
Pa još ako postoji pristojan ugostiteljski splav na raspolaganju za prebiranje po uspomenama...što da ne?

I tako jednom zastadoh u nekim večernjim satima, aparat nimalo slučajno pored mene, i eto, nešto od toga je i red da se podeli sa drugima. Možda neko dobije neku ideju...

I sve, sve, ali most...eh...

Utvrđeni Balkan - Petrovaradinska tvrđava, nekadašnji Gibraltar na Dunavu, ili današnja - Đava, dom Exita, ljubavi, umetnosti...

Gibraltar na Dunavu...
Nije teško pretpostaviti zašto se tako nazivala veličanstvena i teško osvojiva tvrđava nadomak Novog Sada. Tuda moraš proći, ali tu prolaziš samo ako te puste...
Đava?
E, tu sam se kao klinac malo mučio jer nisam hteo da pitam, bio me blam, pa sam se samo ćutke uključio u priču o Đavi, i onda sam negde u toku priče ukapirao šta nedostaje u toj reči iz novosadskog slenga da bi momak iz Beograda ukapirao.
Prolazile su godine, voleo sam da se motorom penjem uz kaldrmu, voleo i peške, voleo sam i pogled sa bedema, voleo ponekad da maštam o lagumima i uglavnom sam najviše voleo da dolazim u Novi Sad sa te strane, starim putem preko Sremskih Karlovaca.
Zatim shvatio zašto Exit, zašto ljubav uz zalazak sunca, zašto umetnost, pa otud i naslov ove foto priče.

Istorijski posmatrano, veoma zanimljiva priča o tvrđavi više puta građenoj i dorađivanoj u stvari je splet raznih priča od kojih su sve imale borbeni karakter osim uspostavljanja manastirskog života katoličkog monaškog reda. Nažalost, kako to i odgovara srednjem veku, ubrzo je došlo do pohare manastira što je dovelo i do obnavljanja tvrđave ali i njenog borbenog značaja. Velike opsade dovele su mnogo ljudi pod i unutar zidina, tako da su se u odsudnim istorijskim trenucima to mogle naći i desetine hiljada ljudi. Pod moćnom turskom, ali i austrougarskom silom, preuzimana je ova tvrđava više puta, ali svoje najlepše trenutke doživela je tek kasnije, krajem prošlog i na samom početku ovog veka. U ovo doba je u sliku sa tvrđave uspevalo da stane i preko hiljadu motocikala, ali i desetine hiljada mladih raspoređenih uz nekoliko bina u samo jednom danu, a tokom trajanja Exita i više od 200 000 posetilaca ukupno.
Da li je Đava samo doživela neku svoju novu mladost i katarzični preobražaj od ratničkog uporišta do doma muzike, zabave, ljubavi i umetnosti, ne znam, ali slutim da je možda čitava njena istorijska putanja vodila ka njenom najuzvišenijem predstavljanju. U tom svom predstavljanju Đava nam danas pruža nešto čemu svaki iskopani temelj treba da teži, nešto zbog čega vredi dizati i tvrđave! :)